Православље

1. Свети мученици Лукилијан и с њим: Клавдије, Ипатије, Павле, Дионисије, и девица Паула. Остарео као незнабожац и жрец идолски Лукилијан, као сед старац, позна истину хришћанску и крсти се. Његово обраћање у Хришћанство изазове велико узбуђење међу незнабошцима у Никомидији, и он буде изведен на суд, па пошто се не хте одрећи своје нове вере, љуто бијен и сав испребијан бачен у тамницу. У тамници затече четири младића: Клавдија, Ипатија, Павла и Дионисија, због вере у Христа заточених. Обрадова се старац младићима и младићи старцу, и сви скупа провођаху време у побожним разговорима, молитвама и псалмопјенију. Када их изведоше из тамнице, мучише их разним мукама, и најзад послаше у Византију, где младићи беху мачем посечени од војника, а Лукилијан на крст распет од Јевреја. Злобни Јевреји цело му тело избоду ексерима. Нека девица Паула узе тела мученика јавно и сахрани их часно. За то би оптужена, и после мука посечена, примивши од Господа два венца: венац девства и венац мучеништва. Мучеништво њихово догодило се у време цара Аврелијана, између 270-275. године.

2. Свештеномученик Лукијан. Римљанин, знаменит због племићког порекла, богатства и учености. Неко време био ученик апостола Петра. Доцније пошaље га папа Климент с Дионисијем Ареопагитом у Галију на проповед Јеванђеља, рукоположивши га претходно за епископа. С великом ревношћу Лукијан сејаше науку Христову најпре по Галији а потом по Белгији. Када зли цар Доментијан отпоче гоњење хришћана, послати буду из Рима нарочити људи у Галију, да потраже и похватају хришћанске мисионаре. Они прво ухвате и убију светог Дионисија, а потом пођу у потеру за Лукијаном. Нашавши овога у Белгији, заједно са његовим помоћницима: презвитером Максијаном и ђаконом Јулијаном, они на једном месту убију ову двојицу а на другом месту посеку Лукијана. Кад Лукијан би посечен, његово мртво тело диже се са земље, узе главу своју у руке (слично светом Дионисију и светом Јовану Владимиру) и оде тако до онога места, на које жељаше да буде сахрањен. Ту паде, и ту би сахрањен. Над његовим моштима би доцније саграђена црква.

3. Свети мученик Димитрије, царевић руски. Би мучки убијен од властољубивог Бориса Годунова у осмој години свога живота 1591. године у граду Угличу. Јавио се после смрти некоме монаху и прорекао, да ће се појавити лажни Димитрије, који ће убици Борису Годунову проузроковати смрт, што се после и догодило. Безбројна чудеса дешавала су се на гробу убијеног царевића. Његове мошти после петнаест година буду откривене целе и нетљене, пренете свечано у Москву, и сахрањен у цркви Светог Архангела Михаила.

Димитрије дечко мален светац велик поста,
A Годунов крвник велик навек проклет оста,
Властољубљем властољубац никад се не хасни.
To jе огањ у два света, огањ неугасни.
Из пехара Борисова троваше се људи.
Но сам Борис пехар испи, и сам себи суди.
До престола Борис плови низ реку од крви.
Ал’, та река улива се у море од црви.
На злочинцу круна дрхти ка’ од земљотреса,
Све се плаши, све се страши погледа небеса.
Ко невину крв пролије, нека своју спрема,
Од овога’ изузетка не било и – нема.
Властољубље – крилат коњиц, од воска му крила
Док долети до врх власти – крила истајила!
Тад са врха на дно пада, ниже од босјака.
И сатана својим збори: гле, стотог лудака!
Димитрије млад царевић невино пострада,
Он царевић би и онда, царевић и сада.

РАСУЂИВАЊЕ
O кад бисмо ми могли да уђемо у тајну Божјег Промисла у животу људском! Страхом и трепетом испунили бисмо се пред сваким злим делом и пред сваким грехом људским. Разумјехъ дјела твоя, Господи, и ужасохся! У неким великим догађајима тајна Божјег Промисла, јасна је и људима мање духовним, као у судби царевића Димитрија и крволочног властољупца Бориса Годунова. Да би дошао до првог места међу властелом на двору цара Теодора, Годунов је потровао многе великаше. Када је постао први до цара, намисли отровати и брата царевог, осмогодишњег Димитрија. Преко најмљених људи он је неколико пута давао најљући отров малом царевићу, но овај се није отровао. Промисао је попустио, да злочинац умртви своју жртву, али не тајно и нечујно него јавно: Годунов пошаље убице, који јавно усред дана закољу царевића. Тако је и Димитрије постао јавни мученик a Годунов јавни злочинац за целу Русију. Потом се дигне неки Димитрије и огласи се царевићем (као да је тобож он прави царевић Димитрије a неко други да је био заклан) и пође c војском против Годунова. Победи Годунова и доведе га у такав шкрипац, да је морао сам себи зготовити отров и отровати се. Онај који је тровао друге, сам себе је отровао! И онај који је убио невиног Димитрија, био је поражен од човека са именом Димитрије! Ко има духовне очи да види, нека види тајну Божјег Промисла.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно утишање буре на језеру (Мат. 8, 24) и то:
1. како ученици завапише: Господе, избави нас, изгибосмо! и како Господ једном речју утиша буру и наста тишина велика,
2. како Господ чека да Га викнем са страхом, да утиша буру од страсти, од људи и од демона на мору мога живота.

БЕСЕДА
о миру лудих и срећи безумних
Луде ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова. (Приче Сол. 1, 32)
Зар мир убија? Да, мир безбожан убија. Зар срећа може погубити? Да, срећа мимо Бога и насупрот закона Божјег може погубити. Луди су они који траже такав мир, и безумни они који трче за таквом срећом. Јер у ствари не траже мир, него мач, и не трче за срећом, него за пропашћу. Шта је то мир лудих? И шта је то срећа безумних? Мир лудих је мир телесни, а срећа безумних је пировање телесно. Такав мир је хтео цар Ирод, па су га црви изели; и такву срећу хтела је Језавеља, па су је пси изели.
Како би назвали онога човека који, решен да зида кућу, смишља, како ће најпре кров да намести у ваздуху, а после да зида зидове и поставља темеље куће? Лудим и безумним. Такви су и сви они. који покушавају, да створе спољашни мир у свету без мира унутрашњег, и да створе спољашњу срећу људи без среће унутрашње. Хришћанска вера једина све што зида, зида с темеља, а темељ је Христос, тврда и неразорива стена. Тако и мир и срећу људи хришћанска вера заснива на Христу. На Христу Господу заснива се унутрашњи, благи и радосни мир, а на овоме миру заснива се спољашњи мир. Исто тако права и трајна срећа. Још боље је рећи, да је прави мир и права срећа као добро озидана кућа, а спољашњи мир и срећа јесу као спољашњи украси на кући. Пропадну ли украси, кућа ће ипак да стоји; но разори ли се кућа, зар ће украси висити у ваздуху?
О браћо моја, хришћанска наука је једина разумна наука о миру и срећи. Све друго је лудост и безумље. Јер како би могле слуге зидати дворац на имању свога господара без одобрења господаревог и без његове помоћи?
О Господе, изворе вечни правог мира и праве среће, спаси нас од мира лудих и среће безумних. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Извор: svetosavlje.org

Празник Светих Отаца Првог Васељенског сабора, слава Епископије Пакрачко-славонске и храмовна слава цркве у Воћину молитвено су прослављени у недељу 12. јуна ове године.

У присуству свег свештеног клира наше Епископије и верног народа, а уз саслужење протојереја-ставрофора Ђорђа Теодоровића пароха Пакрачког, Ратка Гатаревића пароха Славонско-бродског, Драгана Антонића пароха Окучанског, јереја Огњена Тенџерића пароха Новоградишког и протођакона Милана Томашевића, свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство владика Пакрачко-славонски г. Јован.

Честитајући празник и поздрављајући окупљени народ након прочитаних одељака из Светог Писма, пастирском беседом о Светим Оцима, о утврђивању вере православне и њених догмата, као и о самом Првом Васељенском сабору, присутнима се обратио Преосвештени владика.

Након причешћа Светим Даровима у коме су учешће узели скоро сви окупљени у овом молитвеном слављу, по благослову владике г. Јована освештање славског колача и жита извршили су отац Ђорђе Теодоровић и отац Драган Антонић.
Благодарећи домаћинима славе, верном народу ове парохије, као и надлежном свештенику оцу Драгану Гаћеши, након Литургије за све присутне уприличен је славски ручак, током кога је академски вајар г. Митар Петковић предао Преосвештеном владици дар, осликану икону Светог Павла Српског Патријарха, прототип по чијем узору је недавно израђен мозаик постављен на олтарску апсиду храма Светих апостола у Кућанцима.

Празник Светих Отаца Првог Васељенског сабора и храмовна слава прослављени су и у Дарувару где је парохијски храм такође посвећен Светим Оцима. Уз учешће око шездесетак верника свету Литургију служио је надлежни парох протојереј-ставрофор Лука Босанац.

Извор: СПЦ

1. Свети Никифор Исповедник, патријарх цариградски. Племић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету светску, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир. Манастир му се убрзо напуни монасима, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је пре тога на VII васељенском сабору као мирјанин, по вољи цара и патријарха, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма. Када умре патријарх Тарасије, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у време цара Никифора, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре, и погибе. Његов син Ставрикије владаше само два месеца, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкаба, но владаше само две године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Када се овај Лав зацари, посла му патријарх књигу о Православном Вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вера). Цар не потписа, но одложи то до по крунисању. А када га патријарх круниса, он се отказа да потпише ону књигу, и објави се убрзо као јеретик иконоборац. Патријарх покуша да га посаветује и поврати правој вери, но узалуд. Цар насилно изагна Никифора на заточење на острво Проконис где у беди и лишењима сваке врсте проведе тринаест година, па се пресели у вечност 827. године. Као патријарх управљао Црквом Христовом девет година.

2. Свети новомученик Константин. Рођен као муслиман на острву Митилени. Будући исцељен од тешке болести помоћу свете водице у цркви и видећи друга чудеса вере Христове, он се крсти у Светој Гори у скиту Капсокаливском. Доцније падне у руке Турака, који га после ужасних мука од четрдесет дана обесе у Цариграду 2. јуна 1819. године.

3. Свети мученик Јован Нови Сочавски. Племић из Трапезунта. Оптужен од некога завидљивога Латина, пострада за Христа 1492. године у граду Акерману. После мучења зато што није хтео усвојити веру персијску (јер градоначелник беше припадник ове вере), свети Јован би везан за ноге коњу и вучен по граду. Неки злобни Јеврејин видећи га, прискочи и закла га. Те ноћи видеше многи огњен стуб над његовим телом и три светлоносна мужа унаоколо. Доцније војвода молдавски Јоалександар пренесе му чесно тело са великим почастима у град Сочаву и сахрани у храму митрополијском, где и данас почива и чудесно спасава људе од разних мука и болести. Чесно пострада и прослави се 2. јуна 1492. године.

4. Свештеномученик Еразмо Охридски. Овај светитељ беше родом из Антиохије и живљаше у време царева Диоклецијана и Максимијана. Подвизивао се крепко на гори Ливанској, и био обдарен од Бога великим даром чудотворства. Као архијереј пошао да проповеда Јеванђеље. Стигавши у град Охрид, Еразмо молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Анастаса, и крсти овога. Том приликом Еразмо крсти и многе друге незнабошце и разори у Охриду жртвенике идолске. Због тога буде оптужен цару Максимијану који се у то време бавио у Илирији. Цар га изведе пред бакарни кип Зевсов и нареди му, да принесе жртву и да се поклони идолу. Свети Еразмо учини силу, те из идола изађе страшна аждаја, која поплаши народ. Опет светитељ учини силу, и аждаја погибе. Тада светитељ проповедаше Христа и крсти двадесет хиљада душа. Огорчени цар нареди те се посекоше свих ових двадесет хиљада, а Еразма стави на тешке муке, па га онда баци у тамницу. Али се јави ангел Божји, као негда Петру апостолу, и изведе Еразма из тамнице. Потом оде овај слуга Божји у Кампанију где проповедаше Јеванђеље људима, па се опет врати у град Хермелију и повуче у једну пештеру, да се у њој до смрти подвизава. Пред смрт трипут се поклони према истоку и с уздигнутим рукама мољаше се Богу, да Бог опрости грехе и дарује живот вечни свима онима који са вером буду призивали његово име. По свршетку молитве чу се глас с неба: „Тако нека буде како си молио, целебниче мој Еразмо!“ Сав радостан погледа светитељ још једном у небо и виде венац славе како се спушташе на њ, и виде хорове ангела, пророка, апостола и мученика, који прилажаху да приме његову свету душу. Најзад узвикну он: „Господе, прими дух мој!“ и издахну око 303. године. Пештера с црквицом светог. Еразма и данас стоји недалеко од Охрида, и од ње се и до данас пројављује велика сила угодника Божјег Еразма свештеномученика.

Велик беше Никифор, велик међ свецима,
Велик беше Никифор, ко див међ људима.
A цар беше премален, са именом лава.
У инату и злоби сва му беше слава.
Цар је за то да води послове државне.
He да суди догмате вере православне.
Патријарх му Никифор догме толковаше,
Но охоли мали цар мудар се прављаше:
Мада царем постаде, оста проста шудра.
He хте чути савете светитеља мудра.
Патријарха цар прогна у пусту даљину
A сам поче толковат божанску истину.
Велик беше Никифор, велик у изгнању,
Ка’но и на престолу у свом достојању.
Величина његова сва беше унутра
A не лажна, случајна, од данас до сутра.
Никифор се посвети вером и чистотом,
Јаком вером и постом и смерном простотом.
A цар Лава убише, убише га грозно,
Можда би с’ и покајо, али беше – позно.

РАСУЂИВАЊЕ
Иконопоштовање је саставни део Православља, од кога се оно не може одвојити. Што се неким људима учини да је иконопоштовање исто што и идолопоклонство, то није никакав доказ против икона. И Јеврејима се учинило, да Христос твори чудеса силом сатане a не Бога; a Римљанима се учинило да су хришћански мученици обични волшебници и мађионичари. „Икона је ствар божествена но не обожена,“ рекао је св. Никифор иконоборном цару Лаву Јерменину. Затим му je објаснио како је Бог наредио Мојсију да направи змију од бакра и уздигне је у пустињи, мада је пре тога заповедио био: не гради себи лика резана. Ово је заповедио да би спасао народ изабрани од мисирског идолослужења, a оно је заповедио да би Он, Бог једини и свевишњи, показао своју силу кроз ствар видљиву.
Тако Он показује Своју силу и кроз иконе. To je Његова света воља a наша корист ка спасењу. Да су иконе ствар малозначајна, или чак идолска, зар би многи од најсветијих и најдуховнијих људи и жена у историји цркве пострадали за иконе до смрти.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење једног губавог (Мат. 8, 2) и то:
1. како губави замоли Господа да га исцели, и како га Господ дохвати руком, и би здрав,
2. како сам и ја губав од греха, и како се Господ може дотаћи душе моје и исцелити је, ако My ce молим.

БЕСЕДА
о томе како мудрост себе свуда јавља
Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој; у највећој вреви виче, на вратима, у граду говори своје бесједе.(Приче Сол. I 20-21)
Премудрост Божја је сам Господ Исус Христос, кроз кога је створено све што је створено. И све што је створено, јавља премудрог Творца свога, како оно што је у пољу, тако и оно што је у граду. У пољу је чиста и светла природа, а у граду човек са његовим занатима и вештинама. Премудрост Божја виче, а не шапће, кроз сву природу и кроз све корисне занате и вештине човекове. Она је покрила све поље, она је испунила сав град, она је над земљом и под земљом, у висинама звезданим и у дубинама морским. Онај ко хоће да је чује, може је чути на сваком месту; онај ко хоће да се њом учи и наслађава, може се учити и наслађивати на сваком месту; онај ко хоће њоме да се поправља и сазидава, може се поправљати и сазидавати на сваком месту.
Тако је Премудрост Божја јасна и очигледна у свету од почетка света у свима створеним стварима. Но Она је још јаснија и очигледнија у пророцима и другим Божјим људима, који се удостојише приступа к Њој мимо створену природу. Кроз уста њихова Премудрост Божја гласила се у пољима и градовима, на улицама града и на вратима човека.
Али Премудрост Божја најгласнија је и најјаснија у лицу самога Господа Исуса Христа. У лицу Господа Исуса Христа Премудрост Божја се јавила у телу и показала људима у чудесној сили и красоти Својој. Ту премудрост Божја не говори кроз твари ни кроз људе, но говори сама собом и сама од Себе, лично и непосредно. Својом мудрошћу Господ је напунио цео свет кроз Цркву Своју Свету, тако да се може рећи, да као пре деветнаест столећа у Палестини, тако Он и данас кроз служитеље Речи виче на пољу, на улицама, у највећој вреви светској, по свима градовима и пред свима вратима.
О браћо моја, отворимо врата душе наше за Премудрост Божју, ваплоћену у Господу Исусу Христу!
О Господе Исусе, Премудрости Божја и Сило, отвори душе наше и усели се у њих. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Извор: svetosavlje.org

Дана 13. јуна 2016. године по завршетку ванредног заседања Светог Синода Руске Православне Цркве чији су учесници размотрили ванредну ситуацију која је настала после одустајања низа Помесних Православних Цркава од учествовања у раду Свеправославног Сабора, одржан је брифинг за новинаре.

 На питања представника медија одговорио је председник Одељења за спољне црквене односе Московског патријархата Волоколамски митрополит Иларион. Брифинг је водио председник Синодалног одељења за односе између Цркве и друштва и медија В. Р. Легојда.

Истакавши да у последње време главно питање на дневном реду Синода Руске Православне Цркве представља Свеправославни Сабор за који је планирано да се одржи на Криту 18-26. јуна ове године, владика Иларион је подсетио на историју предсаборског процеса:

«Руска Православна Црква је 55 година активно учествовала у припреми за Свеправославни Сабор. Још шездесетих година, кад је састављен опширан каталог тема за разматрање на Сабору Руска Православна Црква је обрадила све ове теме. Припреме су се обављале у току свег овог времена, али с великим паузама. И зато се, наравно, не може рећи да су у току свих 55 година Православне Цркве припремале Свеправославни Сабор. Паузе су некад биле веома велике – десет година и више.

Припреме за Сабор су биле интензивније у последњих неколико година и у јануару ове године је на заседању Скупа поглавара Помесних Православних Цркава донета одлука да се Свеправославни Сабор одржи на Криту у заказано време. Међутим, треба рећи да Антиохијска Црква није потписала ову одлуку. Дакле, она није била свеправославна све док је Антиохијска Црква не потпише. Ипак, постојала је нада да ће ова одлука бити потписана.

У последње време се у Помесним Православним Црквама веома појачала критика на рачун предстојећег Свеправославног Сабора, његових појединих докумената, као и процеса припреме за ову манифестацију. У нашој Цркви критика се чула од мирјана, појединих представника клира и епископата. Пажљиво смо реаговали на ову критику, трудили смо се да одвојимо пшеницу од кукоља, зато што је било и конструктивне критике и разноразних демагогија и шпекулација око Свеправославног Сабора Објашњавали смо тематику докумената који су припремани за Сабор, а што је главно – документа су на инсистирање наше Цркве била објављена и сви они који су то желели могли су да их размотре и да изнесу своје примедбе.

Након овог разматрања на претходном заседању Синода су усвојене исправке за два документа која су припремљена у току предсаборског процеса. На истом заседању смо реаговали на пристиглу вест о одбијању Бугарске Православне Цркве да учествује на Свеправославном Сабору.

Од самог почетка предсаборског процеса 1961. године инсистирали смо на томе да све одлуке на Свеправославном Сабору треба да буду донете консензусом, односно једногласно. Увек смо говорили о томе да консензус значи да на Сабору учествују све општепризнате аутокефалне Православне Цркве. Ако одсуствује иједна Помесна Црква, с наше тачке гледишта већ нема консензуса. И кад је Бугарска Црква објавила да неће учествовати на Сабору сазвали смо ванредно заседање Светог Синода на којем смо донели одлуку да се обратимо Васељенском патријарху с предлогом да се од 10. јуна одржи предсаборско свеправославно саветовање како бисмо решили све настале проблеме и како би све Православне Цркве могле да учествују на овом Сабору. Нажалост, наш предлог није био прихваћен – речено нам је да више нема времена за одржавање свеправославног саветовања.

И у току последњих дана још две Цркве су званично одбиле да учествују на Сабору – то су Антиохијска Црква и Грузијска Црква, а Српска Православна Црква је изразила мишљење да треба одложити одржавање Свеправославног Сабора. У датој ситуацији је било неопходно поново сазвати заседање Светог Синода Руске Православне Цркве како би се донела коначна одлука да ли ћемо ићи на Свеправославни Сабор или нећемо.

 Данас смо размотрили насталу ситуацију и донели смо одлуку да у случају да поменуте Цркве не учествују не можемо да учествујемо на Свеправославном Сабору, зато што у том случају он више неће бити свеправославни, на њему не може бити постигнут консензус ни по једном питању. Дакле, једино решење јесте одлагање овог Сабора. Овај предлог смо упутили Константинопољском патријарху Вартоломеју.

Са руског Марина Тодић

15 / 06 / 2016

извор: pravoslavie.ru 

Долазак Патријарха Иринеја и Епископа и учешће наше Цркве од изузетног је значаја, не само за нашу Цркву, већ и за свеукупно Православље – каже за „Политику” Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који на Криту учествује у раду Комисије за припрему поруке Сабора

Крит, Ханија, 15. јуна 2016. - Митрополит црногорско-приморски Амфилохија учествује у раду Комисије која припрема поруку Светог и Великог сабора. Он објашњава да ће ова порука вероватно бити усвојена на крају заседања и да је она упућена целом свету.

– То је јеванђељска порука у којој се исповеда вера Цркве, говори се и у односу Цркве према самом Сабору и саборности која је у њеној природи. У поруци су садржани и неки од предлога Српске цркве, попут онога да, осим два васељенска сабора, и остали сабори до 19. века добију васељенски значај. Исто тако, укључено је и оно што је наша Црква тражила  - да се констатује да су 14 аутокефалних Цркава свеправославно признате – каже Митрополит Амфилохије.

Он наводи и да је из разговора са Архијерејима који учествују у раду Комисије стекао утисак да постоји добра воља да се усвоји и предлог СПЦ да заседање на Криту буде прва сесија Сабора који би се наставио евентуално идуће године. Али, наглашава да одлуку о томе може донети само Сабор када почне заседање.

– Сви очекују да ће наша Црква доћи на заседање и сматрају да је то историјска улога Српске Цркве у тренутку када поново долази до конфронтације између јелинских и словенских Цркава. Нико то не жели, али се то сада некако догодило и очигледно се може користити чак и у политичке сврхе. Из тог разлога долазак нашег Патријарха и Епископа и учешће наше Цркве, која је већ присутна кроз припреме текста поруке, од изузетног је значаја, не само за нашу Цркву већ и за свеукупно Православље – наглашава Митрополит Амфилохије.

текст  Јелена Чалија

Извор СПЦ 

О ситуацији која је настала поводом одбијања низа помесних Православних Цркава да учествују на Светом и Великом Сабору Православне Цркве

Руска Православна Црква је у току многих деценија узимала — а и даље узима —  активно учешће у припреми Светог и Великог Сабора Православне Цркве.

Почевши од Прве свеправославне конференције на Родосу 1961. године, истакнути јерарси и најбољи богослови наше Цркве давали су свој допринос разради многих саборских тема, у том броју и оних које потом нису биле  уврштене у дневни ред Светог и Великог Сабора. Ради што скоријег сазивања Сабора Руска Православна Црква је не једампут потврђивала своју спремност за изналажење решења која би била општеприхватљива за све учеснике предсаборског процеса, и то чак и тада када су таква решења одударала од правилâ припреме Сабора договорених претходно од стране Цркава.

Начело свеправославног консензуса представља, свакако, непроменљиву основу предсаборског процеса почевши од Родоске конференције 1961. године, на којој је, на иницијативу Цариградске Патријаршије, било одлучено: ,,Одлуке свеопштих сабрања доносе се уз пуно једногласје делегација Цркава” (Поредак функционисања и рада Родоске свеправославне конференције, тачка 14). Затим је ово правило потврђено Правилником свеправославних предсаборских конференција, усвојеним 1986. године: текстови по свим темама дневног реда Свеправославних предсаборских конференција потврђују се једногласно (члан 16). То је потврдило и Сабрање Предстојатељâ Православних Цркава 2014. године: ,,Све одлуке, како за време Сабора тако и у припремним фазама, доносе се на основу консензуса” (Одлука Сабрања Предстојатељâ бр. 2а). Исто начело је установљено у Правилнику организације и рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве разрађеном на Сабрању Предстојатељâ Православних Цркава одржаном у Шамбезију 21. - 28. јануара 2016. године. Дотични Правилник предвиђа, између осталог, да Сабор ,,сазива Његова Светост Васељенски Патријарх уз сагласност Блажењејших Предстојатеља свих општепризнатих помесних аутокефалних Православних Цркава” (чл. 1).

На истом Сабрању, већина Предстојатељâ помесних Православних Цркава је одобрила одлуку да се Свети и Велики Сабор Православне Цркве сазове 18. — 27. јуна 2016. године на Криту. Ту одлуку, међутим, као ни Правилник Сабора ни нацрт саборског документа ,,Тајна брака и брачне сметње” није потписала делегација Антиохијске Православне Цркве. Овај последњи документ није потписала ни делегација Грузијске Православне Цркве. Обе поменуте Цркве су указале на постојање озбиљних основа за њихову одлуку.

Руска Православна Црква је ипак, ради успешног кретања ка Сабору, сматрала да је могуће потписати горепоменуте документе. Притом је, како на самом Сабрању тако и у потоњој преписци са Свјатејшим Патријархом цариградским Вартоломејем, изразила своју увереност у неопходност да се у преосталом до Сабора времену уложе енергични напори (укључујући и напоре у оквиру делатности Свеправославног секретаријата формираног од стране Сабрања) како би се дошло до општеправославне сагласности у погледу докумената које није потписала једна помесна Црква или их нису потписале две помесне Цркве, што би омогућило да се оствари сазивање Сабора. Из разлога који не зависе од Руске Православне Цркве није било предузето даље општеправославно разматрање настале ситуације.

Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве, одржан 2. — 3. фебруара 2016. године, одобрио је став делегације Руске Православне Цркве изнет на Сабрању Предстојатељâ Православних Цркава у Шамбезију и пред другим предсаборским органима, изразио задовољство због уношења неопходних измена и допуна у нацрте докумената Светог и Великог Сабора и, прелиминарно их у целини одобривши, ставио у задатак Свештеном Синоду да састави делегацију Руске Православне Цркве која ће учествовати на Великом Свеправославном Сабору, што је Свештени Синод извршио у априлу 2016. године. Архијерејски Сабор је позвао пуноћу Руске Православне Цркве ,,да удвостручи молитве да би Господ открио Своју вољу учесницима предстојећег Светог и Великог Сабора Православне Цркве и да би његово одржавање ојачало јединство Православља и било на добро Цркве Христове, на славу Божју и на очување неповређене православне вере”.

Уједно је Архијерејски Сабор изразио своје убеђење да ,,неопходни предуслов за одржавање свеправославног Сабора јесте слободно учешће делегацијâ свих општепризнатих аутокефалних Православних Цркава на њему” и напоменуо да је ,,у вези с тим особито важно да се до Сабора нађе решење за проблем настао у међусобним односима Антиохијске и Јерусалимске Патријаршије” (Одлуке, тачка 6).

У нади да ће бити достигнута општеправославна сагласност, без које није могуће сазвати Свети и Велики Сабор, Руска Православна Црква је одмах одредила своје представнике у органима за његову даљу припрему и, у оквиру свих расположивих могућности, преко личних контаката и преписке, узимала активно учешће у предсаборском процесу.

Истовремено се радило на изучавању критичких примедби на нацрте саборских докумената, објављене после Сабрања Предстојатељâ у Шамбезију на иницијативу Руске Православне Цркве. Те критичке примедбе биле су у међувремену достављене од стране нашег епископата, свештенства и верникâ. Сличне примедбе, неретко спојене и са критиком процеса припреме Сабора, изрицане су и у многим другим помесним Православним Црквама. Одвајајући конструктивне примедбе од неосноване критике предстојећег Сабора и његових докумената, Одељење за спољне црквене везе Московске Патријаршије је више пута иступило са објашњењима и коментарима и тако одговорило на смутњу која је настала у пастви. Свештени Синод Руске Православне Цркве је 3. јуна 2016. године пажљиво размотрио приспеле предлоге архијерејâ, клирикâ, монахâ, монахињâ и верникâ и одобрио амандмане Руске Православне Цркве на нацрте докумената свеправославног Сабора ,,Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом” и ,,Мисија Православне Цркве у савременом свету”.

На истом заседању Свештеног Синода констатовано је да су суштинске амандмане на саборске документе, умногом сагласне са предлозима Руске Православне Цркве, предложиле  Грузијска, Српска, Бугарска и Јеладска Православна Црква, као и Свештена општина Свете Горе Атонске. Ти амандмани изискују темељно разматрање са циљем да се постигне свеправославни консензус, неопходан за доношење саборских одлука.

Уз све то, примљена је на знање одлука Свештеног Синода Бугарске Православне Цркве од 1. јуна 2016. године да је нужно одложити Свети и Велики Сабор Православне Цркве, заказан за 18. - 27. јуна 2016. године, и да Бугарска Православна Црква неће учествовати на Сабору ако не буде одложен. Свештени Синод Руске Православне Цркве је у вези с тим констатовао да неучествовање макар и једне од општепризнатих аутокефалних Православних Цркава на Сабору ,,представља непремостиву препреку за одржавање Светог и Великог Сабора”.

Те околности, као и ,,недефинисана ситуација у вези са могућношћу учешћа Антиохијске Патријаршије на Светом и Великом Сабору” у време заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве, као и ,,одсуство претходног консензуса око нацрта Правилника Сабора и документа ,,Тајна брака и брачне сметње”, побудили су Свештени Синод да констатује нужност свеправославне акције без одлагања и да предложи Његовој Светости Патријарху цариградском Вартоломеју да најдаље до 10. јуна сазове ванредну Свеправославну предсаборску конференцију како би се размотрила ситуација, потражио излаз из насталог ванредног стања и, најзад, као резултат тог саветовања, Православне Цркве могле проценити могућност одржавања свеправославног Сабора у планираном року.

Овај предлог је по одлуци Свештеног Синода одмах упућен Светејшем Патријарху константинопољском Вартоломеју и свим Предстојатељима помесних Православних Цркава.

У одговору Његове Светости патријарха Вартоломеја (писмо бр. 767 од 9. јуна 2016.) саопштава се да је Свештени Синод Цариградске Патријаршије ,,оценио нову ванредну Свеправославну предсаборску конференцију  као немогућу јер не постоји нормативни основ за њено сазивање”,  а и да је ,,до почетка Светог и Великог Сабора остало веома мало дана”. По питању ,,недоумицâ неких сестринских Цркава и нејасноће у погледу могућности њиховог учешћа на Сабору”, Предстојатељ Цариградске Цркве је изразио убеђење да ће ,,напори који се предузимају како би биле отклоњене настале препреке бити овенчани успехом и да ће све Цркве без изузетка узети учешћа на Светом и Великом Сабору. Његово одлагање или отказивање у последњем тренутку, после читавих деценија припреме, компромитовало би нашу Православну Цркву у међуцрквеној и међународној равни и нанело непоправљиву штету њеном ауторитету”.

Уз овај одговор налазило се као прилог и обавештење о ванредном заседању Свештеног Синода Цариградске Патријаршије 6. јуна, уз учешће свих епископа који су се тога дана налазили у Цариграду, којим се саопштава да ,,Свештени Синод са чуђењем и у недоумици гледа на ставове и  мишљења низа сестринских Православних Цркава саопштена у последње време и констатује да ревизија већ испланираног саборског процеса излази из свих институционалних оквира”. Притом је за време сазивања Сабора речено да је оно одређено свеправославном одлуком иако, као што је наведено, Антиохијска Црква није потписала ту одлуку.

У међувремену је Свештени Синод Антиохијске Патријаршије, 6. јуна 2016. године, детаљно навео разлоге због којих је потребно одложити време сазивања Сабора и једногласно одлучио:

,,1. Позвати Његову Свесветост Васељенског Патријарха да у току времена које нас одваја од датума сазивања овога Сабора уложи више напорâ за достизање консензуса при решавању свих недоумица које су изразиле Православне аутокефалне Цркве у вези са Светим и Великим Сабором; ако напори за достизање консензуса не буду водили никуда, у том случају Антиохијска Црква моли да сазивање Светог и Великог Сабора буде одложено за касније време, у којем ће међу свим аутокефалним Црквама постојати мирни односи, а у погледу питањâ Сабора, његовог Правилника и његове организационе процедуре бити постигнут православни консензус;

2. Антиохијска Патријаршија неће учествовати на Светом и Великом Сабору све дотле док не буду уклоњени сви разлози који онемогућују учешће у светој Евхаристији за време Сабора, а то значи док не буде нађено коначно решење проблема створеног упадом Јерусалимске Патријаршије на територију Антиохијске Патријаршије, што је довело до прекида општења са Јерусалимском Патријаршијом;

3. још једампут потврдити значај учешћа свих Православних аутокефалних Цркава на Светом и Великом Сабору и доношења саборских одлука на основу свеопштег консензуса у циљу очувања јединства Православне Католичанске Цркве;

4. обратити се свим Православним Црквама и упознати их са овим ставом Антиохијске Цркве, уз образложење шта је довело до тога става, и

5. позвати све верне да се заједно са својим пастирима моле да Дух Свети надахне Цркву на њеном путу ка јединству ради јединственог сведочења о Христу пред светом.”

Истога дана, 6. јуна, Његова Светост Патријарх српски Иринеј је упутио Његовој Светости Патријарху цариградском Вартоломеју и свим Предстојатељима Православних Цркава писмо у којем, пошто је набројао проблеме који у садашње време постоје, изјављује да ће због свих тих околности за Српску Православну Цркву ,,бити тешко да узме учешћа у сазваном Светом и Великом Сабору” и да она ,,предлаже да се сазивање Сабора одложи на неко време”.

Дана 10. јуна 2016. године одржано је заседање Свештеног Синода Грузијске Православне Цркве, који је, изложивши постојеће проблеме, констатовао да се они могу решити активним радом, али је истакао и то да смо се ,,сви ми нашли пред чињеницом да то јединство до данашњег дана није достигнуто”. Уједно је нагласио да је ,,циљ одржавања Сабора била и остала манифестација једнодушности православних”. Стога и Грузијска Црква, ,,заједно са другим Црквама моли да Сабор буде одложен док се не постигне свеопште јединство”. У вези с тим Свештени Синод је одлучио: ,,Делегација Грузијске Цркве неће узети учешћа на Великом и Светом Сабору чије се одржавање планира за период од 18. до 27. јуна на острву Криту.”

Тако су четири помесне Православне Цркве (Антиохијска, Грузијска, Српска и Бугарска) изразиле мишљење да Сабор треба одложити, а три од њих (Антиохијска, Грузијска и Бугарска) одбиле су да учествују на Сабору заказаном за 18. — 27. јун, док предлог Руске Православне Цркве да се сазове ванредна Свеправославна предсаборска конференција није прихваћен од стране Цариградске Патријаршије. Под овим околностима очевидно не постоји нужни предуслов за сазивање Светог и Великог Сабора који се састоји у ,,сагласности Блажењејших Предстојатеља општепризнатих помесних аутокефалних Православних Цркава” (Правилник организације и рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве, чл. 1).

Једино могуће решење у овом случају јесте да се настави припрема Светог и Великог Сабора и да се у догледно време постигне општеправославна сагласност о његовом одржавању у неко друго време.

У вези са горенаведеним чињеницама Свештени Синод, извршујући одлуке Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве одржаног 2. и 3. фебруара 2016. године (Одлуке, тачка 6), одлучује:

1. подржати предлог Антиохијске, Грузијске, Српске и Бугарске Православне Цркве да се одржавање Свеправославног Сабора одложи за време које у наставку треба одредити у резултату општеправославног разматрања и уз безусловну сагласност Предстојатељâ свих општепризнатих помесних аутокефалних Православних Цркава;

2. без одлагања упутити одговарајући предлог Његовој Светости Патријарху цариградском Вартоломеју и свим Предстојатељима помесних Православних Цркава;

3. у случају да најсветија Цариградска Црква ни тај предлог не прихвати и да Сабор на Криту ипак буде сазван без обзира на одсуство сагласности низа помесних Православних Цркава,  — онда са дубоким жаљењем обзнанити да делегација Руске Православне Цркве не може да учествује на њему;

4. у пуној мери продужити са напорима да се учврсти општеправославна сарадња у припреми будућег Светог и Великог Сабора, који је позван да буде аутентично сведочанство о јединству Свете Саборне и Апостолске Цркве;

5. поново изразити мишљење да би за успешан завршетак саборске припреме могло добро послужити активирање реалне делатности Свеправославног секретаријата, у чијим оквирима мислимо да је могуће изучити предлоге о решењу за проблематичне теме, превазићи постојеће несугласице, дорадити нужне документе и уклонити све препреке које стоје на путу сазивања и богоугодног завршетка Светог и Великог Сабора Православне Цркве, и

6. изјавити да је, на основу предлога изнетих у многим помесним Православним Црквама, веома пожељно учешће свих архијереја светих Божјих Цркава без икаквих ограничења јер би то несумњиво појачало општеправославни ауторитет одлука које Сабор буде доносио.

,,Име Цркве није име поделе него јединства и слоге”, — учи нас свети Јован Златоуст (Тумачење Прве посланице Коринћанима 1,1). У име слоге и једнодушности предстоји нам задатак да у духу снисхођења и братске љубави, без међусобних прекора и наношења нових рана богочовечанском телу Цркве, уз међусобно уважавање, а посебно уз послушност божанском Откривењу, запечаћеном у Светом Писму и Светом Предању, слушамо ,,шта Дух говори Црквама” (Откр. 2, 7) и извучемо потребну поуку из грешака почињених због људске слабости у току текуће припреме Светог и Великог Сабора, да бисмо, уз помоћ Божју, доживели неометано остварење овог великог догађаја, на славу Божју и на што већу корист Православне Цркве.

Свештени Синод поново позива архијереје, клирике, монахе, монахиње и вернике Руске Православне Цркве да се што усрдније моле, како би Господ наш Исус Христос у овом подухвату пројавио Своју свесилну помоћ и Своју свету вољу.

Са руског превео

Епископ бачки Иринеј

Извор СПЦ